Nekad se izgubiš ne zato što si slaba, već zato što si predugo bila jaka za dvoje.
Postoji jedna stvar koju sam dugo odbijala da priznam sebi. Da se nisam izgubila u ljubavi zato što sam bila slaba – nego zato što sam bila “dobra”. Previše dobra. Ona koja razume. Koja ćuti. Koja popušta. Koja uvek ima još malo snage da izdrži.
Uvek sam verovala da se ljubav gradi strpljenjem. Da se ljudi ne napuštaju na prvu. Da svako nosi svoje rane i da je moja uloga da budem sigurno mesto, tako sam učila da budem sve što je drugima trebalo, a sve manje ono što sam ja.
Navikneš se da paziš. Da meriš reči. Da razmišljaš kako će nešto da zvuči. Da procenjuješ da li je pravi trenutak da kažeš šta ti smeta. I u toj tišini koja deluje kao zrelost, ti polako gubiš glas.
Neke veze ne slome srce.
Neke polako izbrišu identitet.
U jednom trenutku shvatiš da ti raspoloženje zavisi od tuđeg pogleda. Da ti dan zavisi od poruke. Da ti mir zavisi od nečije potrebe da bude tu ili ne bude. I čudno je koliko brzo čovek počne to da smatra normalnim.
Meni je trebalo mnogo vremena da shvatim da sam se u nekim vezama osećala usamljeno i dok sam bila pored nekoga. Da sam se trudila da budem lakša, tiša, manja, samo da bi me neko voleo bez zadrške.
Ljubav ne bi trebalo da traži da se uklopiš.
Ne bi trebalo da te uči kako da se povučeš.
Ne bi trebalo da ti postane mesto u kojem si stalno na oprezu.
A ja sam dugo mislila da je to cena bliskosti.
I tek kad sam izašla iz takvih odnosa, shvatila sam koliko sam se bila udaljila od sebe. Koliko sam se menjala da bih ostala. Koliko sam se trudila da budem voljena, umesto da budem svoja.
Neke veze ne slome srce.
Neke polako izbrišu identitet.
I zato danas znam da ljubav nije mesto gde se gubiš.
Ljubav je mesto gde se vraćaš sebi.
Ovo je jedna od priča koje objavljujemo bez šminke. Bez ulepšavanja. Bez osude. Bjuti.me